РЕАКЦИЈА НА КОЛУМНУ ФИЛИПА РОДИЋА ИЗ ПЕЧАТА
У нашем угледном недјељнику „Печат“ освануо је текст „Доста је Двери“ из типковнице Филипа Родића. У њему аутор образлаже своје виђење
коалиције Двери и Доста је било на предстојећим београдским изборима. И заиста,
ништа ту не би ни било спорно, просто то је колумна, да аутор није изнио
неколико спорних и претјерано малициозних коментара на рачун Двери. Чак би се
слободно могло рећи да ова колумна помало личи на какав клеветнички и
пасквилантски памфлет.
Наслов колумне „Зона сумрака“ као да сугерише да
прелазимо у заумне и претјерано мрачне зоне слободног и независног новинарства.
Најспорнија реченица – а има их много – „Док Хиперборејац тежи вредностима
већим од живота и злата, Атлантиђанину је све материјалано. Да ли се овај јаз
може премостити „техничком коалицијом“ која пренебрегава суштинске разлике?
Наше мишљење је да не, али Бошко Обрадовић, којег је потписник ових редова
очито сматрао следбеником хиперборејских идеала, мисли другачије“.
(подвукао СМ)
Е управо ова подвучена реченица и јесте
најпроблематичнија у ионако проблематичном тексту. Она најбоље осликава сву
злонамјерност текста. Од како читам Печат (а то је нешто око три године) никада
ни на једној страни није поменут Бошко или Двери. Печат их је третирао тишином.
Као да не постоје. Било је ту и тамо текстова који су на прикривени начин негативно
говорили о Дверима - као онај о наводном боравку код Скота (америчког
амбасадора) у изборној ноћи. И то је све. Не сјећам се више ниједног текста о
Дверима, па чак ни негативног, а тек афирмативног. Ако гријешим нека ме Родић
из Печата печатира демантом и заћутаћу. Ево нека ми било ко пронађе иједан
текст о Дверима, прихватам и негативне. Тешко да ће га наћи. Зашто? Јер је
Печат досљедан у тишини. Никад и ништа о Дверима. Завјет тишине. Да ли је ријеч
о оној мање опасној спољној цензури или опакој, погубној аутоцензури, можемо само
нагађати. Онога кога нема у медијима као и да не постоји. Апсолутно игнорисање
и тотална тишина. Као да је то Печатова крилатица када се ради о Дверима. Било
је мјеста и за наводног русофила Поповића и за многобројне министре, па чак и
за самозванца Александра Великог у јубиларном петстотом броју, али за Двери
никад.
Па како смо онда икада и могли закључити да Родић
Двери и Бошка сматра сљедбеницима хиперборејских идеала? Ако је ћутањем,
тишином и игнорисањем онда му је апсолутно успјело. Можда је неко могао и овако
то да схвати – никада ништа не пише о Дверима, мора да их много симпатише. Ја
то тако нисам схватио. Да би некога искудили говорећи како сте га некада
цијенили прво бисте некада негдје морали изговорити похвалу. Ово је нека врста
ретроактивних похвала мени непознатих.
Чудно. Овдје се нећу бавити тиме да ли је ово погрешан и потребан потез Двери,
јер овдје није ријеч о томе. Ријеч је о тенденциозном и помало злонамјерном
тексту који дискредитује и Бошка и цијелу идеју Двери. Ова Родићева похвала – о
хиперборејским идеалима – је у функцији савршене илустрације даљег тока мисли ,
а то је – да су ти исти Хиперборејци из Двери уствари прикривени Атлантиђани, а
даље сљедствено томе издајници, са лажном маском идеала. Маске су заиста пале,
само чије, Родићеве или дверјанске остаје питање.
0 коментара:
Постави коментар