уторак, 18. март 2014.

ПОСЛИЈЕ ЊЕГА ОПЕТ ОН

Послије Вука добисмо Вучића. Послије Драшковића Вука, Александра Вучића. Исти накот – иста јазбина. Нека никога не завара ова умањеница (вучић) од вука. Овај вучић је још хладнокрвнији, безумнији, свирепији и, чини се, много опаснији од старог брадатог, олињалог Вука. Ми Срби са Вука на Вучића, са магарца на магарчину. Код нас нема коња? Не, има, ми смо коњи.



И шта ћемо сад? Дакле, послије Вучића опет Вучић. Ово може да значи само једно: народ је задовољан и жели још. Ово ме подсјећа на онај чудновати Стокхолмски синдром, када се талац заљуби у отмичара. Сви смо ми, изгледа, заљубљени у нашег отмичара, ми његови вјерни таоци. Ипак, чини ми се да је ово још гора ситуација. Овај синдром се назива Српски синдром. То је када се жртва силовања заљуби у силоватеља. Силовани заволи силоватеља. Силовани смо, без икакве заштите, свих ових дана предизборног силовања. Неко бих рекао спиновања, ја кажем силовања. Дубинска и велика пенетрација се наставља. Тражили сте, добићете још већег и крућег, а богами и љућег Вучића. Како је крут и бруталан испремијештао нам је изнутрице, а од силног спиновања (вртења) завртило нам се у глави. Од дуготрајне пенетрације поремиетио нам је желудац, па смо сви изненада сити. Бацио нам њемачке мрвице са стола, а ми ненадано постали презасићени. Гладни се наситише, жедни напојише, слијепи прогледаше. Најважније сви гласаше. Хвала ти Александре.

Хвала ти, хвала ти за све. Коначно, имамо Вођу. Истинског правог Домановићевог Вођу. Е мој Радоје, Пашић је био мала маца за овог новог Вођу, крволока Вучића. Овај нам обећа да ћемо бити на води, да ћемо плутати на европској потопљеној лађи. Наш брод је сада запловио по највећој бури, сада када се сво свијетско море заталасало, када сви бјеже од олује ми јој идемо у сусрет, са нашим крманошем. Он је апсолутни Вођа. Он је економиста, војник, психолог, психијатар. Довешће нам Арапе, да од нас направе камиле, послушне камиле, које из наше пустиње одоше на воду, тачније под воду. Раније смо гурали главе у свој узаврели пијесак, а сада упливавамо цијелим тијелом у арапске фекалије. У говнима пливамо уназад, пуном паром, леђним стилом. Београд на води – Косово у крви. Фер и поштена трампа. Арапи се купају и блудниче – Срби се подавише.

Београд на води

И наши стари добротвори Њемци нам се опет враћају, захваљујући Њему, Александру Великом. Некада концентрациони логори – данас концентрационе фабрике. Некада осиромашени уранијум – данас обогаћени Мерцедес. Некада стријељање – сада изглађивање. Крвава бајка се наставља. Његове војно-стратешке способности су неупитне. Било нам мало оног осиромашеног, па сада хоћемо обогаћени ураниум. Идемо џелату у сусрет, до пола преклани, али хоћемо још. Идемо право ка Партнерству за (не)мир. Сви немирни, само он спокојан. Сталожен, миран и сигуран. Војске немамо, а и шта ће нам? Уђи у партнерство са атлантским ђаволом и ништа не брини. Ништа не брини, он ће те пазити, чувати, некада ти бомбе испоручити. Ако се осилиш он ће ти шамарчину лупити. Ако се осмјелиш па полетиш, он ће ти крила скресати, будући да је једино он Милосрди анђео. Понављам, ништа не брини, то је све због нас и за нас. Воле нас, увијек су нас и вољели, а и ми волимо њих. Љубав цвјета. Ово је вријеме када су цвјетали тиквани.

Њемачка културна заоставштина на нашим просторима

Поред свега овога треба још и свијест мијењати. Будимо спокојни. Опет имамо Њега, Александра Величанственога. Показао је колико је добар мајстор за врћење (спиновање). Завртимо се док се не поонесвјешћујемо. Лагана вртоглавица нас је тјерала на повраћање, а сада се спремимо – улазимо у центрифугу. Он је чика који ради на рингишпилу. Ово је много скупљи рингишпил, али зато се много брже врти. Ево, видите рингишпил је њемачка ријеч. Ја већ почео мијењати свијест, хладно препоручујем свима вреле заврћене главе. До сад нисмо имали адекватног и стручног психијатра да излијечи све наше психозе, параноје, неурозе. Сада имамо. Једино што морамо да учинимо јесте да будемо послушни. Да се без роптања приволимо његовим терапијама. Лоботомија је наступила. Они који нису спремни да се лоботомишу, они ништа и не знају. Будале, лудаци, који неће да мијењају свијет, пардон свијест. Лоботомија је опште призната клиничка метода за најтеже случајеве. А јест вала брате, тешки смо случајеви. Треба признати. Дај више пустимо нека нам мало отворе главе, зарежу лобање, стрпају у њих свашта и видјећеш среће. 

Ово нама треба

Промијењена свијест – замућена савјест. Савјест је ионако небитна кад имамо Њега супер доктора Спина. (Ни Надал не може оволико да спинује лоптице колико он може главе). Самољубиви смо, никакви, сујетни, невриједно-безвриједни, гордељиви, сулудо поносни, рјечју тешко смо обољели. Зато нам је и био потребан Он, наш психијатар. Ух, једва чекам, како ће нам бити лијепо, када промијенимо свијест, заборавимо на савјест. Постаћемо мали Њемци, коначно, досадило нам да будемо мали Руси. Доста је било. Радићемо сви по дванаест сати дневно да се удостојимо новог имена малих Њемаца. Угледајмо се на Њега. Колико само он ради, колико се труди, измијењене свијести и никакве савјести. По Његовим чудесним ријечима: „Први долазим, а задњи одлазим са посла“. То треба да буде наша нова девиза. И биће, има да буде, мора да буде. Ушао нам је у мозак, угнијездио се, сада је много боље. Све је некако љепше, свјетлије. Чека нас свијетла будућност, мрачне савјести. Неизвјесна будућност са извјесним вођом.   

Радно вријеме Његовог Превасходства

И да, на крају, како помоћи жртви која је фасовала Српски синдром? Изгледа никако. Једини лијек је повећати дозу. Тражили сте, молим лијепо сад се нагузите да доктор Вучко да боцу. И сам доктор је најавио да ће боца много да заболи, а послије ће све да буде боље. Неколико боца у наше раслабљене, омршале слабине. Коњска терапија за истинске коње. 

0 коментара:

Постави коментар

 
;