петак, 3. јануар 2014.

ПОЛИТИЧКИ (НЕ)КОРЕКТНЕ БАСНЕ

ЛЕЊИВАЦ, ГИЦКО ПРАСИЋ И ВУЧИЋ

Ова басна говори о једном лењивцу, Гицку Прасићу и великом вучићу. Занимљива и згодна екипа. 


























Лењивац и велики вучић су били стари другари. Знали су се дуго, дуго година. Гдје год да је ишао лењивац, ту је био и велики вучић. Свашта су они радили, свачим се бавили, али највише су вољели да се пресвлаче. Један дан су били плави, други црвени, па зелени и ко би знао у које се све боје нису пресвлачили. Тако један дан лењивац буде сасвим плав, а други дан потпуно црвен. Велики вучић никада није испадао из тренда, те се тако увијек помодно облачио. Понекад се чинило да су збуњени, помало изгубљени у свим тим врлим модним комбинацијама. Али то је само привид. Само се чинило да су збуњени. Они су једноставно модерни. Поводе се за вјетром, и то не било каквим вјетром, моћним вјетром са Запада. Како задува западњак, а они понесени лаганим повјетарцем зањишу се у његовом ритму. Тако их једном тај вјетрић бацака десно, сасвим десно, у крајност, па их онда пребаци наскроз лијево. То за наше јунаке није никакав проблем. Навикли су. Њишу се како моћни западњак дува. Чини се, да уживају у тој модној вртешци моћног вјетра, да им је све потаман. Модних комбинација на претек, а они отворени за све њих. Могу десно, могу лијево, право, воле црвено, обожавају плаво, клањају се зеленом, рјечју проблема нема. А ваљда због своје модерности, помодности и вјетропирања назваше их Напредњаци. Напредно се облаче и напредно се крећу, у складу са свим модерним трендовима. Напредно говоре, напредно мисле, напредно осјећају, а напредно и поклањају. Напримјер, али само напримјер. Када би неко, случајно, некада, од њих тражио да му поклоне, али само напримјер, дио своје дједовине, они би то одмах учинили. Широке су руке - напредно поклањају. Поклањати треба, поклањати се ваљда и мора. Има ли ишта љепше до поклонити? Поклонити и поклонити се. Пасти ничице поклањајући. Пузајући дати поклон. Ко је против тога, он је против свега напредног. А напредан се мора бити. Ако напријед значи назад, опет треба ићи напријед. Напријед, против свих, против себе и својих, али побогу напријед. НАПРИЈЕД МАРШ. Напријед, назад не може. Назад не смије.


Лењивац и велики вучић имају и једног великог пријатеља Гицка Прасића. Понекад се мало закаче око тога ко је напреднији, али без већих посљедица по одлично пријатељство. Тај њихов пријатељ је фигура за себе. Ако би се говорило шаховским рјечником, он има важност једног коња. Само онај који никада није играо шах може да тврди да је коњ небитна фигура. Коњ је јако битна фигура, то овај Гицко и потврђује. Ја, неслан ован, бих, ето, сигурно понекада мијењао чак и краљицу за коња. Тако се често и збивало. Овце почесто играјући шаха мијењају краљеве за коње, схватајући сву битност коња. Једном се код нас, у нашем тору, одиграла велика, судбоносна партија. Жртвовао се краљ за коње. Коњи су јахали, свима по грбачи, а и даље немилосрдно галопирају. Такав шаховски тренд. Некада дама гамит отварање, а данас коњско затварање. Данас играјући шаха, најчешће се мијења коњ за коња. Широке овчије масе, играјући шаха, почесто, замијене коња за коња. Ваљда нам се учини да је један коњ сврсисходнији, кориснији од другог, или барем љепши. Једном смо изабрали бијелог, лијепог,  коња. Жртвујемо коња за коња. Мијењамо боје, бирамо друге фигуре, а коњи остају исти. Гицко, дакле, фигурира као јако озбиљна и битна фигура. Сад је јасније колико је коњ битан.


Прича овог руменог делије, упс грешка гробара, је јако занимљива. Он другоме јаму копа, а у њу не пада. То и јесте посао гробара. Лаж је да "ко другом јаму копа сам у њу пада". Гицко је, као и његови другови лењивац и вучић, јако модерна особа. Код њега је разлика у томе што он много, много воли црвено и увијек на семафору иде лијево. Некада се искључиво облачио у црвено и вјетар са истока га је тјерао улијево, а данас је доста искуснији, модно освјештенији, те облачи и друге комбинације, већином оне западњачке. Отвореног је модерног размишљања. Он има једну велику опсесију, која га прогања. Обожава календаре и датуме. Спреман је све да учини за један датум. Када добије датум, он опет трчи за другим датумом. То његово прогањање и трчање за датумима никоме није јасно, сем модерним и освјештеним. Само модерни и освјештени разумију сву важност ДАТУМА. Датум је оно за шта се живи, без датума нема живота. Замислите, ето, да нестане датума. Па гдје би ми, шта би? Нема више датума, нема ни наде, нема ништа, крај, Апокалипса. Нови Бог је датум. Живимо од датума до датума и за датум. Ко не разумије, није напредан. Гицка не интересује он иде напријед. Схватио је сву битност датума и стрмоглаво трчи да га дохвати. У процесу хватања датума он је спреман на све уступке. Поклања, моли, клечи, пјева. Посебно воли да запјева пјесме Жапца са Миљацке. Пјевао је у неколико наврата и дивокози са Британског острва. Његов добар пријатељ је и вук са Проклетија. Овај потоњи, вук, је јако познат у широким модним круговима по својој екстраваганцији. Прича се да је чак посједовао и некакву мистичну, тајну, Жуту кућу. У тој кући су се, наводно, дешавале разне племените ствари. Наводно су се клале овце да би се спашавали западни мајмуни. Овце ти некако и није жао. Закољи хиљаду, спаси једног западног мајмуна. Одлично. Мала је цијена. Мајмун је увијек мајмун, а тек западни мајмун. Ове приче су наравно непотврђене и имају више митолошки карактер. Долазио је један вепар, чије се име не преводи, (Дик би било вулгарно у преводу) да истражи фаму Жуте куће, али је то све и даље овијено велом тајни. Овце нису сите, већ преклане, а вукови сити и на броју.


Почесто се Гицко и вук састају код дивокозе. Циљ сусрета јасан. Иако вук и Гицко лове у мутном, циљеви су прозирни, кристално јасни. ДАТУМ. Гицко хоће да испуни опсесију, хоће датум. А вук? Шта би вук друго. Хоће слободу, слободу да коље, хоће земљу гдје некада издаде други Вук. Хоће овце, да их несметано коље својим незајажљивим очњацима. Вуку крви никад доста. Вуку крв до рамена, а Гицку до кољена. И један и други танано играју по нитима исплетеним од стране моћне дивокозе. Поред игре, Гицко и пјевуши док поклања. Ваљајући се у сопственом блату поклања. Пјевајући поклања. Каљуга у којој се каљужа је све већа и дубља, али он не посустаје. Очи му се цакле, сијају, близу је циља. Датум се смијеши њему, а он нама беспомоћним блејавцима некада бијелог неокаљаног руна, а данас нам руно све каљавије. Каљаво од Прасићевог каљужања. Каљужа се он, врти, ваљушка у огромној блатњавој баруштини, а овце саможиво и достојанствено скачу у бездан пратећи га. Одлично је када овце имају модерне и преосвештене узоре, лењивца, великог вучића и Гицка Прасића.Машу звоном као коловође, а овце прате. Прате док се у потпуности не заглаве у каљугу, у живо блато, а послије када буду хтјеле да изађу, ко ће им помоћи? Вапиће, молиће, преклињаће. Хоће ли неко бити, хтјети да спаси окаљужане овце, питање је. Увијек се могу надати датуму свих датума, датуму над датумима, који ће их све дубље укопавати, али ће им наду давати. А познато је да нада умире посљедња. Умријеће и овце прљаве, каљаве, а нада о свеколиком датумском благостању ће још живјети.
Благо њима напреднима, благо нама са њима, благо свима са нама.



Будући да је ова басна поприлично обимна из ње се може извући неколико поука.
НАРАВОУЧЕНИЈЕ:
Вук у јагњећој кожи је ипак вук
Понекад и овца мора изаћи из тора
Ако други свјесно корачају ка провалији не морате и ви
За будност је потребно неспавање
Страдаће они који изневјере своје пријатеље
Не види се оно што се има, зато што се гледа оно што се жели
Кад бирамо савезнике, требали бисмо бирати оне који нам могу помоћи у опасности


* НАПОМЕНА - ОГРАДА
Неслани ован, који је састављао ову басну, се ограђује од сваке сличности са стварним коњима, козама, свињама и осталим животињама. Животиње су ипак племенита врста. И још. Ко не воли басне, тај не воли ни Доситеја. Ко не воли Доситеја, не воли просветитељство, што даље повлачи, ко не воли ову басну, не воли ни Доситеја ни просветитељство. Ограда потпуна. Ован се забаракадирао у свом тору. За све евентуалне призужбе обратите се Димитрију Обрадовићу и Езопу, јер они су писци басни.

0 коментара:

Постави коментар

 
;