Устаничка улица

Не дирати запаљиво

Не гледати негледљиво. Што се данас жаргонски каже шта рећи?- Е па ништа не рећи. Најбоље не гледати и ништа не рећи. Ја сам ипак хтио да одгледам и принуђен сам да нешто кажем (напишем). Нисам ништа претјерано ни очекивао од овог филма, а зато што сам ишао да га гледам добио сам једну шамарчину у виду повраћотине од филма.

Све осим солидне глуме у овом филму је невјероватно одвратно. Срби једноставно настављају да снимају америчко-српске филмове (читај разноразна шишања, параде, „српски филм“, маскараде, јебаде, чарлстоне, огњенке) неког новог жанра нама својственог познатог као самопљување, самобљување, повраћање по себи. Е па и мене су натјерали да умало повратим, умјесто тога просуо сам сјеменке по себи (јадне тете у биоскопу после морале да чисте). Као да нас са Шишањем нису довољно подшишали и ошишали (нуларица брате) и парадом пропарадирали (по фестивалима брате и по здравом разуму), српским филмом дословце (по)јебали, (од)јебали, (до)јебали, још је било потребно да нас измасирају, нашампонирају, насапунају (са) Устаничком, добили смо фул (не на покеру Full) третман.- Екстра брате.

Радња филма је фантастична, напросто те носи носи, љуља и на крају заспиш . Јадни мали осјећајни поштени замјеник тужиоца (Гордан Кичић) добија од шефа  (Раде Шербеџија, а ко други) застарјели случај ( да мало прочачка). Наравно испостави се да је случај више него занимљив и гле чуда ради се о ратним злочинима и гле још већег чуда о злочинима српских паравојних формација. Мирни, савјесни тужилац предано истражује случај, испуњавајући свој задатак, па тобоже шта сте очекивали па човјек је тужилац. Поред многих опасности пријетњи, ухођења, свакојаких ризика он наставља да ради на случају. Забога човјек само ради свој посао. Вјероватно сте досад схватили па овај тужилац је персонификација нашег доброг, поштеног тужиоца Бруне Векарића. Живио Бруно, три пута ура за поштеног Бруну. И Бруну као и нашег јунака Душана (Кичић) вјероватно притишћу, пријете, уходе, али он је неумољив. Предузетан, окретан рјешава све злочинце, ако затреба шаље их мало у иностранство (погађате Ден Хаг). Док гледам филм одједном схватам па ово је наш Бруница, јадни мали поштени Брунецко. Супер, екстра ово је еп о Бруни. Тако га треба и посматрати.

Ипак, најбољи дио тек слиједи. Када је добио случај наш Бруно, опс пардон Душан гледа фотографије звјерстава паравојне формације. Има ту свега одсјечених глава, убијених жена, дјеце, малих беба чак (не Норис), и све су то Срби направили, банда фашистичка. Проницљиви Бруно, па шта ми је више Душан (о Боже како су слични, баш су слатки) истражује ли истражује и схвата шерлоковском методом да је један од чланова паравојне формације ( чуј тек ово зове се Пионирска) жив. Сви остали су ликвидирани на Косову, а овај се извукао. А тек сада постаје занимљиво. Тај преживјели (Говоруша) је Крајишник који је дакле ето био члан те Пионирске паравојне формације. Ако се мало вратимо у прошлост неких 20- так година и мање, увиђамо да су паравојне формације долазиле искључиво из Србије у БиХ. Откуд ту један Крајишник, па питајте Бруне он ће вам рећи, ја не знам. Скаламерија звана Устаничка улица је тако склепана да се жабе и бабе увелико друже. И тако је главна баба (рога) постао тај Крајишник Говоруша (Уликс Фехмиу). Да се ипак не би превише играли са ватром креатори Устаничке су Говоруши дали и по коју људску особину. Јер, да нема бар неку људску особину па шта би рекли ови овамо преко Дрине (што се наводно браћа Срби зову). Тако се тај јадни Говоруша каје за сва недјела, каже само је слијепо извршавао наређења. Врх патетике је када говори нашем слатком Бруни (чуј ме опет, није Бруно већ је Душан, ваљда је Душан сад сам се скроз збунио) да не заслужује да има дјецу.

Ето дакле видите и Крајишници имају по неку људску особину, чудно зар не??? Требали су се још мало заиграти па га лишити сваке емоције, ипак је ово српско-амерички филм, а знамо да Руси немају емоција (у америчким филмовима, а можда и стварно ко ће знати, погледајте само оног Путина, а наспрам њега осјећајног и симпатичног Обамицу или овог новог Ромнија), па како је ово индиго филм аналогија каже да је и овај Говоруша требао да буде ваљда Рус без емоција. Хвала им за ово мало човјечности што му (нам) удахнише.

Моја искрена препорука не дирати запаљиво, а ко хоће да се поигра, ризикује да се запали или бар исповраћа. Овај филм је за све који виде а не чују, гледају а не виде, чују а не гледају. Како кажу данашње прсате (као да пливају 100 м прсно) водитељке по разноразним ружичастим, црвеним, зеленим телевизијама даљински је ваш, али ви знате шта је најбоље па то ћете и гледати. Само за пиноире из Пионирске морате платити коју маркицу за биоскоп, а даљинског немате. Добићете сличан квалитет као на споменутим телевизијама, не рачунајући попрсја водитељки.