ПРАВДАЊЕ ДАВИДА

 Давиде, прије исписане и једне мисли – молим за опрост. Опрости нам. Свима опрости. Наше трагање за истином нам постаде важније од тебе. Чудно је како наши путеви до истине често морају бити поплочани туђим костима.

КО ЈЕ ЗА НАС ДАВИД?

Сви тражимо истину, вапијемо за правдом, а гдје си ти ту? Ослијепљени, острашћени, не одустајемо од својих истина. А гдје си ту ти? Наше истине нам посташе битније од Истине. Тебе ту нема. Колико заиста наше истине сада интересују тебе? Сви смо за Давида, али без Давида. Рећи ће многи – ово и радимо за Давида. Искрено, застанимо, ослушнимо, замислимо се и онда одговоримо ко је за нас Давид? Наша борба против полураспаднутог система? Борба за правду? Жеђ за правдом – брзо достижном, осветољубивом? Не. Ништа од тога није Давид.

А КО ЈЕ ОНДА ДАВИД?

Давид је био један од нас и сада је. Послушајмо се, потражимо се и наћемо тебе Давиде. Нисмо те ни одтуговали, нити ћемо, јер си за нас нестао – ниси ни постојао. Нама су сада битне наше борбе и наше истине. Палимо свијеће без молитве, усана згрчених и песница стиснутих. Свијеће на тргу? Зашто? Зато што тако раде у Паризу, Лондону, Њу Јорку? Ако у Бога вјерујемо, онда свијеће у цркви палимо, а ако не вјерујемо апсурд је палити их. Још један од помодних трендова прихваћених апсолутно некритички.

ПРАВДА ИЗ ТОРА

Ако вјерујемо у онострано смирено се Господу помолимо за душу нашег Давида и свијећу намијенимо. Душа да ти се умири Давиде. Ми те не пуштамо, нити ћемо. Дијелимо се. Увијек се дијелимо. Не знамо за друге рачунске операције. Најлошије се множимо и сабирамо, а добро се одузимамо. Дијељење најбоље познајемо. Заслијепљено бјежимо у торове – свако у свој. У једном тражимо правду, у другом бранимо правду. Ко није са нама против нас је. Питам нас – све? Гдје је овдје Давид? Од свих наших истина и правди није ли ишчезао? Ако је и био, све више нестаје, рађа се планина наше подјеле. За нашу правду спремни смо да опет крв падне. Није нам било доста. Неувјерљиво нападамо и неувјерљиво бранимо. Свако из свог тора.

МОЛИТВА ЗА ДАВИДА

Молим и у твоје име Давиде, молим да нам се Бог смилује и да дођемо до Истине. Само тебе више да не дирамо. Свашта о теби говоримо само тугу не испољавамо. Бијес, пријетње, осуде то нам добро иде. Туга не. Имамо преча посла. Хоћемо правду. Обавезно своју. Ако би нам неко несумњиво могао доказати и показати истину ми би је одбили са презрењем ако то није наша истина. Из тора до истине. Ако нападамо и даље ћемо по истоме док још крви не падне, а ако бранимо још жучније ћемо да бранимо све до посљедњег параграфа закона вазда битнијег од човјека. Сурове су наше борбе Давиде. Борбе без тебе, а за тебе. Правда за Давида без Давида.

КО ЈЕ КРИВ?

Пошто свако полаже право на своју истину и спреман је да је брани до досљедње капи туђе крви – ево имам и ја своју истину. Знам ко је убио Давида Драгичевића. Ми смо те убили Давиде. Сви ми. Заједно. Друштво. Заједница. Систем. Све нас оптужујем. Нема помиловања. Није нам доста те и даље те сваки дан изнова убијамо. Ко се слаже са тачком оптужнице? Друштво које одлази у сваку врсту неморала, етичких суноврата и вриједносних беспућа је криво за све. Ми смо дио тог друштва. Оно је наш производ, а не обрнуто. Сви смо цигла те грађевине – дубоко урушене. Озбиљни радови су нам потребни. Хитно! Тражи се извођач радова. Без намјештених тендера молим. Свако у се и у своје кљусе.

Друштво у којем влада такав систем вриједности, гдје су малољетници корисници опијата и алкохола, гдје је блуд и разврат општеприхваћена и пожељна појава, гјде су уличне туче постале дио фолклора – чему да се нада? Друштво материјалистичко – лишено сваке смислености и духовности шта да очекује? Окренутог лица ка Њемачкој млади пију и дрогирају се док чекају у реду за пасоше. Царство небеско Запада им се приснива а чека их пакао геријатрије.

И ШТА ДАЉЕ? ГОРКИ ЛИЈЕКОВИ.

Нажалост, неће се завршити са Давидом. Погледајте око себе. По ријечима Ничеа – ако се довољно дуго загледаш у бездан и бездан ће се загледати у тебе. Загледајмо се у свој бездан. Прогутаће нас. Свако понаособ нека се замисли, застане, запита се – какав је мој бездан – какав импулс срца и душе. Оканимо се наших истина и правди и радимо оно што једино и можемо и требамо – радимо на себи. Потрудимо се. Постанимо бољи, праведнији, поштенији и тако ћемо помоћи Давиду – само тако. Градећи себе градимо и боље друштво, али увијек окренути ка себи и у себе. Не може се грађевина поправити а да се цигле не измијене. Што квалитетнија цигла то и грађевина боља. Не треба да нас брине што се ето као ми само поправљамо а други тобож неће. Хоће. И те како хоће. Покажи им и видјећеш. Учиће од тебе. Не брини се што си ти само једна мала цигла те велике грађевине. И грудва снијега када крене низ планину буде мала.

Само се тако поправља систем за све будуће генерације – за Давида и за све Давиде које долазе. Зло се злом не уништава. Крв се не сапира новом крвљу.

ТРАЖИМ ОПРОСТ ДАВИДЕ

Пустимо родитеље и ближње да одтугју  своје дијете, јер и то не могу од наше буке и „праведне“ борбе. Ако неко зна истину нека је саопшти јасно и гласно, а да пустимо Давида да мирно отпутује на љепше и мирније мјесто.  Сијемо немир а молимо за мир. Владари, министри, истраживачи, новинари, судије, полицајци, инспектори, грађани, браћо, сестре, ко год да сте а било шта знате о Давидовој смрти молим вас јавно то реците. Лакше се сусрести сада и овдје са истином него ли чекати вјечност да нас позове, у грчу истрзано док нас савјест разобличава и полагано убија.

РЕВОЛУЦИЈА НЕКА ПОЧНЕ

Сви смо криви за све – рекао је генијални Достојевски, ја само шапатом додајем – Опрости нам Давиде. Револуција нека отпочне сада. Одмах. Једина истинска – она унутрашња. Данас је Преображење. Нема бољег позива. Шта чекамо – преобразимо се.

П.С.

ДАВИДОВА ПЈЕСМА

Истину тражим, правду љубим

Етикету не желим. Не треба довољно их имам

Истину и правду као и ви тражим

Истину без торова и подјела

Чувајте се торова ту увијек има рогатих овнова

Душа ми лута нема покоја

Плачем јадикујем над вама

Гледам осматрам одозго жао ми вас

Свих вас. Гдје је овдје правда?

Свако своју тражи а за мене се бори

И даље лутам, нема мира од ваше вике и дозивања

Кренуо сам ка мјесту гдје нема брига, муке, патње и подјела

Кренуо сам али бука ми не да

Лутам, чекам хоће ли бити смирења

Док сви дођу до своје правде

Можда се тек тада и мене сјете

Свијећу и топлу молитву ми намијене

Помоли се и ти за мене читаоче незнани

Док из торова крв није потекла

Тражим покоја стога молим

ПРАВДУ ЗА ДАВИДА